Postoji sklonost da o ljudskim bićima razmišljamo kao o organizmima koji se prilagođavaju okruženju koje već postoji. Klima se menja, resursi se premeštaju, pojavljuju se novi rizici, a mi na njih odgovaramo. U takvoj slici sveta, okruženje postavlja uslove, a ljudi uče kako da u njima žive.
To je, međutim, samo polovina priče.
Ljudi se ne prilagođavaju samo okruženju. Mi ga menjamo, organizujemo i, u sve većoj meri, sami stvaramo. Gradimo kuće kako bismo se zaštitili od vremenskih uslova, puteve kako bismo promenili značenje udaljenosti, satove kako bismo standardizovali vreme, pismo kako bismo sačuvali pamćenje, institucije kako bismo stabilizovali društveno ponašanje i mašine kako bismo proširili svoje fizičke sposobnosti. Kada jednom nastanu, sve te stvari prestaju da budu samo dodaci ljudskom životu. Postaju deo okruženja kojem bi naredne generacije trebalo da se prilagođavaju.
Razmere ovog procesa teško je sagledati sve dok ih ne pokušamo izmeriti.
Tim predvođen Emily Elhacham i Ronom Milom objavio je 2020. godine u časopisu Nature neobičan proračun. Procenili su ukupnu ,,suvu’’ masu objekata koje je napravio čovek — zgrada, puteva, betona, cigle, asfalta, mašina i drugog proizvedenog materijala i uporedili je sa ukupnom biomasom svih živih organizama na Zemlji.
Zaključak je bio izuzetan: čovečanstvo je dostiglo prelomnu tačku u kojoj je masa materijala koje su ljudi proizveli postala uporediva sa ukupnom masom živog sveta na planeti, a zatim počela i da je premašuje. Autori su procenili da se antropogena masa približno udvostručivala svakih dvadeset godina i da se, kada se količina novoproizvedenog materijala podeli sa brojem ljudi na planeti, svake nedelje proizvede više od jedne prosečne telesne mase čoveka (po osobi). (Nature)
Značaj ovog nalaza nije u tome što beton na neki način „vredi više’’ od biologije. Njegov značaj je u tome što daje fizičku meru pojavi o kojoj često govorimo samo apstraktno. Ljudi su postali izuzetno sposobni da preoblikuju upravo one uslove u kojima sami žive.
Evoluciona biologija za ovaj širi proces ima naziv: konstrukcija niše (niche construction).
Klasična slika evolucije naglašava način na koji okruženje vrši selekcioni pritisak na organizme. Teorija konstrukcije niše toj slici dodaje i suprotan smer uzročnosti. Organizmi takođe menjaju svoje okruženje, a tako izmenjeno okruženje potom utiče na organizme koji u njemu žive.
Dabrovi menjaju vodene tokove gradeći brane. Ptice prave gnezda. Kišne gliste menjaju strukturu zemljišta. Ljudi rade isto, ali naša sposobnost kumulativne kulture, društvenog učenja i tehnološkog razvoja čini taj proces neuporedivo snažnijim. Istraživanja ljudske konstrukcije niše opisuju povratnu spregu u kojoj ljudsko ponašanje menja ekološke i društvene uslove, a ti izmenjeni uslovi zatim utiču na buduće ponašanje, razvoj i, tokom dužeg vremenskog perioda, na evolucione pritiske. (PMC)
Poljoprivreda je možda najjasniji istorijski primer.
Ljudi nisu jednostavno otkrili okruženje u kojem su već postojale farme. Poljoprivredna okruženja stvorili su domestikacijom biljaka i životinja, navodnjavanjem, krčenjem zemljišta, stvaranjem naselja i organizacijom proizvodnje hrane. Te promene zatim su preoblikovale ljudsku ishranu, obrasce naseljavanja, društvene strukture i biološke selekcione pritiske.
Dobro istražen odnos između stočarstva usmerenog na proizvodnju mleka i evolucije sposobnosti odraslih ljudi da vare laktozu jedan je od primera takve povratne sprege: kulturna praksa promenila je okruženje u kojem su ljudske populacije živele, a to okruženje je zatim promenilo selektivnu prednost određenih bioloških osobina. (PMC)
Međutim, ova ideja nije važna samo kada govorimo o evoluciji tokom hiljada godina.
Isti osnovni odnos postoji i u svakodnevnom ljudskom životu. Stvorimo okruženje kako bismo sebi olakšali neki zadatak, a zatim se naše ponašanje menja zato što to novo okruženje postoji.
Beleženje u kalendar je jednostavan primer. Kada se obaveze pouzdano beleže izvan naše glave, više ne moramo na isti način da pamtimo svaki datum. Saobraćajni znakovi menjaju ono što putnik mora da zapamti. Kalkulator menja koje delove računanja moramo da obavimo mentalno. Mape omogućavaju da znanje o putanji postoji izvan osobe koja njome putuje. Samo pismo promenilo je odnos između znanja i pamćenja time što je omogućilo informacijama da opstanu nezavisno od osobe koja ih je prvobitno posedovala.
U svakom od tih slučajeva, alat ne obavlja samo određeni zadatak. On menja kognitivno okruženje u kojem se taj zadatak izvršava.
Ova ideja postala je posebno uticajna u kognitivnim naukama kroz koncept distribuirane kognicije.
Edwin Hutchins u knjizi Cognition in the Wild proučavao je navigaciju na mornaričkom brodu i tvrdio da se kognitivni rad potreban za navigaciju ne može adekvatno razumeti ako posmatramo samo ono što se odvija u glavi jednog navigatora. Navigacija je nastajala kroz interakciju ljudi, instrumenata, mapa, procedura i različitih načina predstavljanja informacija. Kognitivni sistem bio je veći od bilo kog pojedinca koji je u njemu učestvovao. (MIT Press Direct)
To je korisna korekcija intuitivne predstave prema kojoj se mišljenje odvija isključivo unutar mozga, dok nam tehnologija samo dostavlja informacije. Ljudi su oduvek mislili uz pomoć stvari: papira, dijagrama, lenjira, spiskova, simbola, mašina i drugih ljudi.
Andy Clark i David Chalmers otišli su korak dalje u svom uticajnom radu iz 1998. godine The Extended Mind.
Njihov argument bio je filozofski, a ne rezultat eksperimentalnog istraživanja, ali je postavio pitanje koje je kasnije postalo centralno za rasprave o odnosu kognicije i tehnologije: ako je neki spoljašnji resurs pouzdano integrisan u način na koji osoba pamti, zaključuje ili deluje, gde tačno treba povući granicu kognitivnog sistema? (OUP Academic)
Pojava umreženih digitalnih tehnologija učinila je ovo pitanje mnogo praktičnijim.
Uzmimo za primer pamćenje.
Betsy Sparrow, Jenny Liu i Daniel Wegner objavili su 2011. godine u časopisu Science rezultate četiri eksperimenta u kojima su ispitivali kako dostupnost informacija na internetu može uticati na pamćenje.
Njihovi rezultati ukazali su na to da su ljudi, kada su očekivali da će im određene informacije kasnije ponovo biti dostupne, bili manje skloni da zapamte samu informaciju, a relativno uspešniji u pamćenju mesta na kojima je mogu pronaći. Autori su opisali internet kao sistem koji u određenim okolnostima može funkcionisati poput spoljašnje, odnosno transaktivne memorije. (PubMed)
Važno je da ovaj rezultat ne tumačimo kao dokaz da su pretraživači uništili ljudsko pamćenje. To bi daleko prevazišlo ono što su eksperimenti pokazali.
Ono na šta studija ukazuje zapravo je zanimljivije: kada se informaciono okruženje promeni, ljudi mogu promeniti i način na koji raspoređuju sopstvene kapacitete za pamćenje.
Ako se informacija može pouzdano ponovo pronaći, znati gde je pronaći može postati korisnije od pamćenja svakog njenog detalja.
To je veoma slično onome što ljudi oduvek rade u društvenim grupama. U jednom timu jedna osoba poznaje finansije, druga inženjerstvo, a treća klijenta. Pojedinac ne mora u sebi da sadrži celokupno znanje kojim raspolaže grupa; deo efikasne saradnje jeste upravo znati gde se, odnosno kod koga relevantno znanje nalazi.
Digitalna tehnologija tu mogućnost dramatično proširuje.
Danas sa sobom nosimo uređaje koji pružaju eksternu memoriju, navigaciju, komunikaciju, računanje, fotografisanje, prevođenje i pristup ogromnoj količini zabeleženog znanja. Sistemi veštačke inteligencije sve češće dodaju još jedan sloj: oni informacije ne samo da pronalaze već ih transformišu, sažimaju, generišu alternative i učestvuju u zadacima koji su ranije zahtevali neposrednije ljudsko rezonovanje.
U ovom trenutku lako je posegnuti za tvrdnjom da tehnologija jednostavno „preoblikuje naš mozak’’. Ta formulacija je popularna, ali naučni dokazi zahtevaju mnogo više opreza.
Henry Wilmer, Lauren Sherman i Jason Chein objavili su opsežan pregled istraživanja o pametnim telefonima i kogniciji, posebno u oblastima pažnje, pamćenja i ponašanja povezanog sa sistemom nagrađivanja. Autori su pronašli značajne dokaze da interakcija sa pametnim uređajima u određenim situacijama može uticati na kognitivne performanse, ali su istovremeno naglasili da postojeća istraživačka baza nije dovoljno čvrsta da bi podržala mnoge šire tvrdnje o trajnim promenama kognitivnih sposobnosti. Veliki deo literature zasnivao se na korelacijama, rezultati su se razlikovali od studije do studije, a dugoročni efekti ostali su nedovoljno razjašnjeni. (Frontiers)
Ta naučna uzdržanost je važna.
Nije nam potrebna dramatična tvrdnja da svaki novi uređaj trajno menja mozak da bismo prepoznali nešto jednostavnije i mnogo bolje potkrepljeno dokazima: tehnologija menja okruženje u kojem se odvijaju kognitivni procesi.
A kada se promeni okruženje, menja se i ponašanje.
Osoba koja koristi GPS navigaciji pristupa drugačije od osobe koja se u potpunosti oslanja na pamćenje. Zaposleni koji ima trenutni pristup znanju kompanije ne mora da pamti iste stvari kao zaposleni koji zavisi od papirnih priručnika. Menadžer koji raspolaže operativnim podacima u realnom vremenu može donositi odluke u drugačijem ritmu od menadžera koji izveštaj dobija jednom mesečno. Zaposleni koji radi u sistemu koji mu automatski prikazuje sledeći neophodan korak ponaša se drugačije od nekoga ko mora da zapamti čitavu proceduru.
Tehnologija nije samo ubrzala isti zadatak. Promenila je ono što ljudski učesnik treba da opazi, zapamti i odluči.
Istraživanja upotrebe alata sve češće ovaj odnos posmatraju kao recipročan. Mi dizajniramo tehnologije u skladu sa ljudskim ciljevima i sposobnostima, ali ponovljena interakcija sa tim tehnologijama zatim utiče na način na koji obavljamo zadatke i raspoređujemo kognitivni rad.
Interdisciplinarni pregled objavljen 2018. godine eksplicitno opisuje taj odnos kao proces u kojem ljudi oblikuju tehnologiju, dok tehnologija zauzvrat oblikuje ljudsku kognitivnu aktivnost. (PMC)
To nas dovodi do posledice koja se često zanemaruje kada govorimo o savremenom softveru.
Digitalni proizvod nije samo objekat koji se uvodi u organizaciju koja nakon toga ostaje ista.
Kada se usvoji, on postaje deo okruženja u kojem ljudi rade.
ERP sistem ne određuje samo gde se čuvaju podaci. On pomaže da se odredi koja stanja poslovnog procesa mogu jasno da se vide, a koja je teško predstaviti. Workflow sistem ne radi samo na distribuiranju zadataka među korisnicima; on utiče na trenutak u kojem odgovornost prelazi sa jedne osobe na drugu. Dashboard ne prikazuje samo informacije; on utiče na to kojim će se pokazateljima posvećivati pažnja. CRM ne pamti samo podatke o klijentima; on delimično određuje šta je organizacija uopšte sposobna da zapamti o svojim klijentima. AI asistent ne proizvodi samo odgovor brže; u zavisnosti od načina na koji je integrisan, on može promeniti ono što čovek mora samostalno da zna, proveri ili odluči.
Zbog toga dizajn tehnologije ima posledice koje daleko prevazilaze njenu funkcionalnost.
U trenutku kada sistem postane deo svakodnevnog rada, ljudi počinju da mu se prilagođavaju.
Ako je neko polje obavezno, zaposleni vremenom uče da organizacija tu informaciju smatra važnom. Ako sistem jednu radnju čini lakom, a drugu otežava, ponašanje se postepeno prilagođava putanji koju je interfejs već napravio. Ako workflow sistem sledećoj osobi u procesu uskraćuje potreban kontekst, zaposleni počinju da smišljaju alternativne načine komunikacije izvan sistema. Ako automatizacija postane dovoljno pouzdana, ljudi mogu prestati da održavaju veštine potrebne za ručno obavljanje istog zadatka. Ako upozorenja postanu suviše česta, pretvaraju se u pozadinsku buku i mogu izgubiti sposobnost da privuku pažnju.
Organizacija i tehnologija počinju da menjaju jedna drugu.
U mnogo kraćem vremenskom periodu, to je strukturno slično širem procesu konstrukcije niše. Ljudi stvaraju okruženje kao odgovor na postojeće potrebe. Novo okruženje menja pritiske, izbore i ponašanja ljudi koji u njemu žive. Oni zatim ponovo menjaju okruženje.
Softver je taj ciklus učinio izuzetno brzim.
Mreži puteva mogu biti potrebne decenije da preoblikuje grad. Široko primenjen digitalni sistem može promeniti svakodnevno ponašanje kompanije za nekoliko meseci. Komunikaciona platforma može promeniti očekivanja o brzini odgovora. Pretraga može promeniti očekivanja o dostupnosti znanja. Mobilni uređaji mogu promeniti samo značenje toga da je neko „dostupan’’.
Generativna veštačka inteligencija možda upravo menja i pretpostavke o tome koji intelektualni zadaci moraju početi praznom stranicom, a koji mogu početi nacrtom koji je generisala mašina.
Detalji tih efekata i dalje zahtevaju pažljivo istraživanje, a mnoge od najsnažnijih javnih tvrdnji o tehnologiji i mozgu idu znatno dalje od onoga što trenutni dokazi dozvoljavaju.
Ali širi princip teško je ignorisati.
Gradimo alate da bismo promenili svoje okruženje.
A zatim živimo i radimo unutar okruženja koje smo sami izgradili.
Za svakoga ko dizajnira tehnologiju, to bi trebalo da promeni način na koji postavlja pitanje.
Nije dovoljno pitati da li sistem obavlja funkciju koja je od njega tražena. Trebalo bi da pitamo i kakvo će ponašanje taj sistem učiniti lakšim, koje će znanje premestiti izvan pojedinca, koje će odluke učiniti vidljivijim, koje će pretpostavke ugraditi u svakodnevni rad i šta će ljudi vremenom prestati da rade zato što tehnologija to sada radi umesto njih.
Proizvod može uspešno rešiti problem zbog kojeg je napravljen, a ipak stvoriti okruženje sa posledicama koje niko prvobitno nije predvideo.
Zato nas u SKWD-u problem zanima pre tehnologije. Kada softver jednom uđe u organizaciju, retko ostaje „samo softver’’. Postaje deo okruženja kroz koje ljudi razumeju svoj rad i u kojem deluju.
Ljudi su oduvek menjali svet oko sebe.
Razlika je u tome što danas ono što izgradimo može početi da menja nas, i to brže nego ikada ranije.
Istraživanja na kojima se ovaj tekst zasniva
Kvantitativni podaci iz uvoda zasnivaju se na radu Elhacham, Ben-Uri, Grozovski, Bar-On i Milo, „Global human-made mass exceeds all living biomass“, Nature 588 (2020).
Nature — Global human-made mass exceeds all living biomass
Za koncept ljudske konstrukcije niše i povratnu spregu između ljudskog ponašanja, kulture i okruženja, videti Kendal, Tehrani i Odling-Smee, „Human niche construction in interdisciplinary focus“, kao i širu literaturu o konstrukciji niše obrađenu u tom radu.
Human niche construction in interdisciplinary focus
Za koncept kognicije distribuirane između ljudi i artefakata, videti Edwin Hutchins, Cognition in the Wild, MIT Press.
MIT Press — Cognition in the Wild
Za uticajnu filozofsku formulaciju ideje o spoljašnjim kognitivnim resursima, videti Andy Clark i David Chalmers, „The Extended Mind“, Analysis 58(1), 1998.
Oxford Academic — The Extended Mind
Za eksperimentalni rad o uticaju pristupa internetu na pamćenje, videti Sparrow, Liu i Wegner, „Google Effects on Memory: Cognitive Consequences of Having Information at Our Fingertips“, Science 333, 2011.
PubMed — Google Effects on Memory
Za oprezan pregled dokaza o odnosu pametnih telefona i kognicije, videti Wilmer, Sherman i Chein, „Smartphones and Cognition“, Frontiers in Psychology 8, 2017.
Frontiers — Smartphones and Cognition
Za širi prikaz recipročnog odnosa između ljudske kognicije i razvoja alata, videti Osiurak i saradnici, „How Our Cognition Shapes and Is Shaped by Technology“, Frontiers in Psychology, 2018.